Boža Podunavac je DJ karijeru započeo 1986. godine kod, tada, najpoznatijeg beogradskog DJ-a i muzičkog urednika 202, Dragana Kozlice, prvo na učenju zanata, a zatim i kao aktivni saradnik. Od zime 1988. godine Boža započinje samostalnu DJ karijeru. Radio je u većini tadašnjih diskoteka: Klub 54, Mašinac, Amadeus, Luv, Nana, ZOO...

1990. godine u dansing sali Doma omladine zapocinje serijal zabava pod imenom Fuzija. Iste godine radi produkciju singla "Ogi B. Good" (RTB), Ognjena Bogdanovića (Ogi B.).

1993. godine, u Domu omladine, muzička redakcija radija B-92 započinje serijal zabava poznatih kao Jam. Tada se razbuktavao proces muzičke reciklaže, sto se odrazilo i na DJ-e koji su radili četvrtkom u dansing sali.

Tokom zime 1993. godine, nakon trogodišnje muzičke saradnje sa Veljom Mijanovićem (Inn Vision, Jazzva) pokreće zabave utorkom u dorćolskoj ruševini, 50 metara od bioskopa REX. Isprva bojažljivo, vrlo brzo je to mesto bilo prepuno zainteresovanih za potpuno novi koncept kluba. 18.03.1994. zabavom organizovanom pod imenom "Vibes", Velja&Boža po prvi put unose deo underground kulture u tadašnji hram disko muzike, klub Industrija, što se smatra i preokretom u muzičkoj politici ovog kluba. Nakon toga počele su da niču organizacije promotera i DJ-a.

Sa Gordanom Paunovićem i Vladom Janjićem, u okviru projekta Kozmik, od 1995. godine učestvovao u organizaciji dovođenja velikog broja inostranih DJ-a na različite lokacije u Srbiji i Beogradu: Ricardo Rocci, Mark EG, Warlock, Billy Nasty, Trevor Rockcliffe, Brenda Russell, Colin Faver, Craig Thomas, Slam, Phil Perry, Francesco Farfa, DJ Hell, Eric Powell, Charlie Hall, DJ Misjah, Daz Sound, DJ Naughty, John Aquaviva, etc.

Boža je nastupao u gotovo svim klubovima i prostorima u Beogradu među kojima su Industrija, Soul Food, Andergraund, Dom Omladine, SKC, Sava Centar, Barutana/UrbaBar, Mondo, Shlep, Omen, XL, Magna House, Kolos, No Name, 4 Sobe, Sound, Bizarre, Plastik, Kuca, Exile, Mamolo, itd., kao i u klubovima širom Srbije, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Engleskoj, Rumuniji, Poljskoj, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Holandiji, Grčkoj, Češkoj, etc.

Nastupao je sa gotovo svim svetskim DJ zvezdama: Jeff Mills, Richie Hawtin, Dave Clarke, Derick May, Armand Van Helden, Laurent Garnier, Dave Angel, Tony Thomas, Umek, Jamie Anderson, Christian Smith, Charles Siegling, Asem Shama, Kevin Saunderson, Nathan Coles, Gaetano Parisio, etc.

U klubovima voli da pušta raznovrsnu elektronsku muziku uvek u potrazi za experimentom, ali bez zanemarivanja publike. Smatra da edukacija publike ne sme da bude na uštrb zabave, ali i ne priznaje da je svrha dolaska u klub samo i isključivo zabava. Njegov omiljeni dance muzički žanr je minimal techno "masne" produkcije sa što manje patetičnih melodija i paterna. Omiljeni instrumenti: bubanj i bas.

Uveren je da su, uz dobrog DJ-a, kvalitet zvuka na mestu događanja, kao i uslovi u klubu, ključni elementi za dobru zabavu.

Beogradski DJ sa najdužim DJ stažom.

25. avgust 2008. | Bratislav Nikolić

Kako je počeo tehno u Srbiji

Intervju: Di-Džej Boža Podunavac

Jedan od najvažnijih događaja u poslednjih 20 godina, u noćnom životu Beograda, je rađanje i formiranje klupske elektronske scene. Haus, dram end bejs, trans i tehno, neki su od najzastupljenijih žanrova elektronske muzike koja je sve promenila kada je u pitanju shvatanje noćnog života i same muzike. Sve se odvijalo početkom i sredinom devedesetih godina XX veka. Kada je u ovoj zemlji bilo najgore, tehno kultura bila je u svom naponu. Di džej je postajao prava urbana zvezda, a publika na ovim zabavama bila je sastavljena od onih koji su želeli nešto novo i moderno. Želeli su da ostanu u kontaktu sa svetom. U Beogradu se tada rađala potpuno nova scena!

Jedan od pionira kad je u pitanju tehno u Srbiji, sigurno je di džej Boža Podunavac, po zanimanju radijski tonac, i jedan od pionira "Radija B92". Po mnogima, Boža je najveći autoritet na našoj tehno sceni i jedan od najboljih di džejeva koji je puštao tu vrstu muzike kod nas. Boža i Radio B92 imali su veliku ulogu u stvaranju nečega što je danas već mejnstrim, i sastavni deo noćnog života Beograda... ( Ne treba zaboraviti i vrlo bitni "Yu radio" i najvažniji beogradski klub "Industriju"). Petnestak godina je prošlo, došlo je vreme da se podsetimo kako je sve izgledalo na samom početku. Boža Podunavac kao ''tata'' beogradske scene devedesetih je pravi čovek da nam ispriča priču. Ovo je samo jedna od verzija i jedan mali osvrt i posveta tom vremenu.

Kako je sve počelo? Kako si se ti ubacio u u priču oko tehno (elektronske) muzike?

- Ja sam di džej od 1987. i radio sam u tadašnjim poznatijim beogradskim klubovima, međutim, tada još nije postojao tehno kao žanr u Beogradu. Postojali su neki začeci, ali tehno je već postojao u Engleskoj i Americi, pre svega u Detroitu. To vreme, krajem osamdesetih, već je počeo raspad zemlje, počeo sam da radim na 'Devedesetdvojci', ali ta muzika koju sam tada puštao po diskotekama bila je jedan oblik elektronske muzike. Moja ljubav prema toj muzici datira znatno ranije, pre nego što sam postao di džej. Ja sam bio pasionirani slušalac radija, od 1977. pa do 1989, obožavao sam u tom periodu elektronsku muziku, "Kraftwerk" mi je bio omiljen bend tog vremena, na primer... "B92", kad je krenuo imao je veoma alternativan program, avangardnu muziku... Uglavnom, tih prvih godina 'Devedesetdvojke', početkom devedestih, kao ljubitelji elektronske muzike na radiju, bili smo označeni Gordan Paunović i ja. Kasnije, kad je došao Vlada Janjić, i on je ušao u to društvo. U to vreme, Gordan, kao muzički urednik, počeo je da uspostavlja komunikaciju sa raznim muzičkim kućama u svetu, uglavnom manjim, nezavisnim kućama... Tako da, zahvaljujući, pre svega, Gordanovoj korespodenciji, želji i interesovanju da se time pozabavi, mi smo odjednom počeli da dobijamo dosta nove elektronske muzike. To se sve dešavalo 1992 ,1993, 1994. godine... I mi smo to počeli da upijamo, kasnije je usledila još jača želja. Onda smo se mi iz muzičke redakcije, u jednom momentu napalili, i počeli smo na predlog Čalije, da pravimo svoje večeri u Domu omladine koje su se zvale "Jam". To je trajalo nekih šest meseci, bila je to 1993.

U to neko vreme, na Košutnjaku se desila verovatno prva velika tehno zabava ili hepening. Tu je bio di džej Barni Jork i neki di džejevi koji se više nikad nisu pojavili kod nas, a i nisu ni bili nešto poznati. To je bio hepening koji je najavljivao jednu potpuno novu eru u muzici u Beogradu. Tada je počela inicijacija. Međutim, sve ozbiljno je započelo u "Industriji", 1994. godine. Tu su bili pionirski radovi kod nas, još pre nego što je Tomanić preuzeo taj klub. Prva elekronska zabava u klubu u Beogradu bila je u "Industriji", i to smo radili Velja Mijanović (di džej Invižn) i ja, i to je bilo 18. marta 1994. godine. I onda je, od jeseni, Tomanić preuzeo "Industriju", i sve je ozbiljno krenulo. "Industrija" je postala hram. Ali, vidiš, sad se prisećam i drugih stvari... Tu je bio već i "Soul Food", pa smo i mi sa 'Devedesetdvojke' tamo imali svoje veče. Tu su se generisale grupe koje će se kasnije formirati, tu su se pronašli senzibiliteti.Tu se, u "Sool Food-u" pojavio Vlada Aj, pa Mark Vi - koji su prvo napravili "United DJ's of Trance", pa kasnije "Integru", gde je bio i pokojni di džej Strob (Dejan Mirković). On je puštao trens, Mark Vi je puštao tehno, a Vlada je puštao haus. .A mi sa "B92" - Vlada Janjić, Gordan i ja - smo pravili "Cyber" veče, i tada je formiran "Kozmik". E, onda su došli i di džej Avalanš, pa di džej Lale, Žika Todorović, "Happy People", itd. Pa, su se onda kasnije pojavili i Marko Nastić i Dejan Milićević, i onda smo mi njih dvojicu krstili u "TTP".

Ali, istorijski gledano, sve je u Beogradu počelo od Gordana Paunovića, on je najzaslužniji za sam početak i stvaranje scene kod nas...

Ko su prva bitna strana imena koja su došla u Beograd?

-Dobro, koliko se sećam, jedan od prvih bio je Loren Garnije, ali on tada nije bio mnogo poznat...

Onda je Gordan predložio da mi ( iz "Kozmik-a") dovedemo nekoga, da radimo nešto ozbiljnije. Međutim, morali smo da zaradimo neke pare da bi to mogli da izvedemo. Ne treba zaboraviti da je to bilo najgore vreme sankcija, ratova i svega ostalog, i nije bilo lako dovesti bilo koga. Bili smo u fazonu, da u "Reksu" napravimo 3 matinea, tokom celog dana, do 8/9 uveče,kako bismo skupili inicijalnu lovu. I nas trojica smo bili lajn ap.

Šta ste puštali u Rexu na tim popodnevnim žurkama?

-To je već bilo na prelazu ka ozbiljnom tehnu. Ta muzika još nije bila definisana kao tehno, jer nije još bilo mnogo produkcije. Tada je bilo, recimo, iz tog žanra koji je nama bio interesantan za puštanje godišnje 60 vinila, ne više. Puštao sam tada i "Underworld", "Prodigy", ali puštao sam i Džefa Milsa.To je već bio ozbiljan početak tehno muzike kod nas.

Klub ''Industrija'' je bila hram. Kako su se formirale ekipe za tehno zabave? Ko je bio u publici?

- Mislim da se dobar deo te ekipe formirao već u "Soul Food-u". Treba shvatiti to vreme, to vreme je bilo dosta specifično. Rat u Bosni i sankcije bili su već druga-treća godina, zemlja je iscrpljena, hiperinflacija je, ludilo... i, onda ti imaš utisak sada da smo već bili u sranju totalnom, ali nismo. Još uvek nismo tada dosegnuli dno. Tada je još uvek postojao određeni entuzijazam, i za izlaske, bilo je još love. Te ekipe su se formirale dosta jednostavno i brzo. Ti si već u toku te zime 1994- 1995. imao prepun klub. Tu su se pojavljivali od poznatijih Tica, Racković, Luna Lu, pa posle Maja Atanasijević, Zmija... Bilo je ekipica, bilo je tu još nekoliko njih koji su radili na tome, delili flajere, ložili se, obaveštavali, radili su zajedno sa nama na promociji svega toga. Međutim, ekipe su se vrlo brzo menjale. Ali, na tom početku je bila najbolja interakcija između di džejeva i publike, i bio je najveći entuzijazam.

Koje su tebi lokacije na otvorenom bile najgotivnije u Beogradu?

- Košutnjak - "Ski staza", Topčider- tamo kod one okretnice, ''Sara'' (na Adi ) mi je bila sasvim egzotična, i "Barutana" mi je jedno vreme bila interesantna... to je to. Ali, tek pošto se "Industrija" razradila, krenule su ozbiljne zabave na raznim lokacijama po Beogradu.

Rejvovi?

-Ne, rejvovi - rejvovi su veliki hepeninzi sa drugom vrstom muzike.To je pogrešna terminologija, ovo su naprosto bile zabave na otvorenom. Rejv muzika je u stvari euro treš, di džej Bobo fazon, kretenska muzika, za 20 hiljada ljudi.

Šta si ti puštao na početku?

- Puštao sam Detroit tehno (tako smo mi to zvali), ili minimal tehno.To je bila ozbiljna, prava klupska muzika. To je, pre svega, glasna muzika, koja ne ostavlja mesta za neke druge fascinacije. Glasnom muzikom i svetlosnim efektima stvaraš drugačije raspoloženje u čoveku. To ima u svojoj osnovi nešto kao što je tam-tam u Africi, neku ekstazu, egzaltaciju.To je nešto što te oduševi, što te preplavi, prija ti.

Koja je najbolja zabava, po tebi, iz tog perioda?

-Sećam se tačno, 13. januar 1996. godine, di džej Vorlok (Warlock), mi smo ga doveli, i to je bio treći invent po redu koji smo radili u Domu omladine. Prvi invent bio je septembar 1995 - Rikardo Roki (Riccardo Rocci), oktobra iste godine bio je Mark I Dži, i januara 1996. Vorlok. Sećam se te zabave u Velikoj sali, bez sedišta, bilo je puno, oko 1000 ljudi. To je bio prvi, a možda i jedini put, kada sam se ja ''izuo''. Bez ikakve droge, bez ičega. On je puštao isključivo Detroit tehno, minimal...To su bile teme koje su se sastojale od dva, tri ili četiri zvuka.To je zvučalo tako gotivno, ja sam bio zblanut. To je bila možda prva zabava koja je bila totalni andergraund kad je muzika u pitanju, bez ijednog hitića, bez ikakvog podilaženja bilo kome. Taj čovek nas je presamitio, ja sam se tu prelomio, i to je za mene bila ključna zabava. Ja od tog momenta pa do kraja svoje karijere nisam više hit pustio. Prezirao sam hitove, jer sam bio u fazonu 'lako je puštati hitove - napravi atmosferu bez hitova'.

Droge su bile sastavni deo tehno zabava?

-Da, jeste. Tada je bilo dosta droge, ali ne onoliko koliko je bilo kasnije...Tada su bile dosta skupe droge, ''trava'' nije mogla da se nađe, bile su one ''albanke'' i to sranje. A, tripovi i ekstazi...To je u jednom momentu bilo sastavni deo tehno zabava, i išlo je ruku pod ruku jedno sa drugim. U jednom momentu je postalo i čisto pomodarstvo. Znao sam ljude koji su isključivo ''gutali'' kad su dolazili na zabave, inače to nisu radili u toku radne nedelje. U svakom slučaju, ima tu jedna bitna stvar koju su stalno pogrešno povezivali sa nama di džejevima, i uopšte sa klupskom kulturom, a to je ekstazi itd. To je isto kao kad rok en rol povezuješ sa heroinom, ali stvar ne šljaka tako. Heroina ima, neko je i umro od njega, Dženis Džoplin, Hendriks itd. Ali, nisu svi na tome. Te stvari ne mogu tako da se vezuju. Ja iz prve ruke mogu da kažem da tehno ne mora da se sluša na drogama.

Tvoji uzori u tehno muzici?

- Nemam uzore, ali kada je u pitanju klupska muzika, na mene je najveći uticaj izvršio Džef Mils. Kada je u pitanju elektronska muzika, onda neprevaziđeni Karl Kreg. To je vrh vrhova, što bi rekao Saša Ćurčić. Dosta bitan uticaj su na mene ostavile i neke legende iz Detroita, na primer, Derik Mej, Huan Atkins, Kevin Sonderson, "Inner City"... To je neverovatan spoj elektronske klupske tehno muzike sa savremenim kretanjima u disko muzici, gde u nijednom momentu nisi izgubio ideju vodilju da to ne sme biti komercijalno, a opet nisi povredio celinu pesme koja je napravila komercijalan uspeh. Ali, pre svega, Džef Mils i Karl Kreg. Oni su utabali put. Amerikanci na prvom mestu! Bilo je i nekih dobrih producenata, na primer Dejv Klark, Trevor Roklajf... Bio mi je gotivan i Riči Hotin, tu je bilo elemenata, ali njegov opus mi je u poslednjih 6-7 godina potpuno besmislen.

Šta je kod nas najbolje prolazilo od klupske elektronske muzike?

- Kod nas se najviše primio trans. To je vrlo objašnjivo, jer je to muzika koja je za početnike. Većini ljudi se dopadne ta muzika kada uđu prvi put u klub, jer je prozaična, vrlo patetična, vrlo svedena. Pompezno, patetično.Tera te da budeš napaljen. Kao, ''uuu, al sam jak!''. To je muzika koja ima niži intelektualni karakter. Ja tu muziku prezirem jer je bezvredna!

"XperimenT" je kod nas bio najpoznatiji kad je u pitanju trans...

-Ono što se mora priznati "XperimenT-u" je to što su oni bili najvredniji, najprilježniji su bili svojim iventima... To nisu bili intelektualni, eklektični iventi, ali, oni dođu na ivent 5 sati ranije, donesu ona svoja velika platna, preurede prostor, nameštaju, sređuju... U tom smislu, ja sam za njih gajio određeni rispekt - bili su u tom fazonu, takvi su tipovi, jebiga, i to je dobro. I, zato se ta scena, možda, i malo duže održala, ali to je ipak u osnovi prozaična muzika.

Šta radiš danas kad je u pitanju di džejing?

- Završio sam karijeru di džeja. Potpuno. Poslednji ivent sam radio u martu u "Expo centru", kad je bio Kris Libing. I tu mi se definitivno napunio kufer kad sam video tri hiljade ''šabana'' i ugostitelja koji hoće da otmu pare. Dođemo Mark Vi i ja da puštamo muziku po pola sata, a to je nepotrebno, samo da bismo bili na plakatu, da bismo se pojavili. Jedno opšte dno u kojem ne želim više da učestvujem. S druge strane, izgubio sam senzibilitet za muziku, preodrastao sam da bi me ta muzika više ''radila'. Više gotovo ništa ni ne slušam od muzike, sve me smara, jako retko nešto pustim. Evo, baš sam čuo novi "Portishead" album, ne osvežava me, ne čini me srećnim, neću to da slušam, ne moram, nisam Toma Grujić da moram...

Di džej i devojke? Koliko je popularnost pomagala?

-Ne, ne... Ne znam da li sam na di džejisanje bio sa dve ribe u životu - i to tako što su prišle, i bile u fazonu '' Ah, ja te obožavam, 'ajmo kod tebe...!''. Mada, ima tu elemenata kada prilaziš devojci, pa ona već zna ko si... Ti si kao neko ime i prezime, i onda je nekako lakše doći do ribe, to je fakat. Ali, bez lične inicijative nema ništa (smeh).

Kad se sad osvrneš, zašto je bio važan taj period početka tehno kulture kod nas?

- Sem toga što je to bila nova muzika, bilo je važno i to šte si dizao nivo kulture u samom klubu. Ima niz stvari koje su tada krenule, a sada su pravilo. Praviš zabavu i staviš karte u pretprodaju, to je sada normalno. Onda, da ne može bilo koji saund sistem u klub, da mora da postoji ventilacija, niz tih nekih sitnica. Mislim da je to najveći benefit tog doba. Naravno, ako uključimo tu i zabavu našu, i ljudi koji su dolazili.

Kako ti danas izgleda scena?

-Poslednjih nekoliko godina je sve i svašta. U nekom momentu smo mi di džejevi bili polu-pop zvezde u Beogradu, a sad di džejevi predstavljaju deo diskoteke, pretvorili su se u inventar. Sad di džej uzima 400 evra mesečno u klubu, on ne radi više za 300 evra po epizodi, već radi 20 epizoda za 400 evra... To je direktna posledica loše ugostiteljske politike, i donekle naše inertnosti, a i verovatno nismo napravili dobre naslednike koji bi nastavili istim tempom.

http://www.b92.net/kultura/pop/intervju.php?nav_id=315321 

Milutin Petrović, režiser